MOVIDA, taj „novi talas“, između ostalog, podrazumevao je slobodu mišljenja i govora, hedonizam i rušenje tabua. Zavladao je kulturnom scenom. Sve ono što je do tada bilo tretirano kao neprihvatljivo, za reći ili za pokazati, počelo je da intrigira ljude, da ih privlači, da ih inspiriše, da ih pokrene da stvaraju, da učini da ponovo dišu. Baš u tom trenutku na scenu stupa Pati Difusa, seks-simbol i internacionalna porno zvezda, čije je skice iz života Almodovar, kao neku vrstu svog alter ega, objavljivao u novinskim člancima koji su kasnije objedinjeni i pretočeni u roman. U gotovo svakoj epizodi Patinog života mogu se pronaći elementi koji će vremenom postati prepoznatljivi deo Almodovarove filmske estetike. Pored gotovo nestvarnih zapleta, politički nekorektnog humora, koloritnih detalja, obaveznih pop art referenci i kontrakulture koja se zalaže za drugačije načine i stilove života (radikalno suprotstavljene opšte prihvaćenim vrednostima), u centru zbivanja je Žena. Tako je i u slučaju Pati Difuse. Ona je oslobođena seksualnih stega (jer im se otvoreno smeje u lice), protivi se stereotipima (domaćica, supruga, majka), što ne znači da je reč o osobi kojoj nije potrebna ljubav. Zapravo, život Pati Difuse, onako kako je Almodovar predstavlja, u skicama nalik isečcima iz intimnog dnevnika, jeste odluka jedne žene da se bori za prihvatanje Žene kao celokupne ličnosti, a ne samo kroz uloge koje joj patrijarhalno društvo namenjuje ili prisilno nameće.
Patrijarhat je sam po sebi nazadan i Almodovarova Pati zna da je to samo jedan besmisleni obrazac koji je utkan u sve sfere života. Međutim, ona nije spremna da se zbog toga snuždi ili smanji. Ona se gnuša kada čuje: „Žene, budite uspešne, ali ne preuspešne“.
Ona je Don Kihot koji u muškocentričnom svetu juriša na vetrenjače, klovn koji je voljan da u svoje, ali i u naše ime, stavi i skine sve maske. I bludnica i anđeo, i životna radost i melanholija, i plač i neobuzdani smeh, i dečja radost i duboka seta. Ona sa mnogo ironije i bez mnogo dvoumljenja definiše sebe kao osobu koja vodi glavnu reč u vremenu u kojem živi. Njena neustrašiva
drskost je njena duhovitost. Njeno „lično“ je pre svega „lično“ pa tek onda „političko“. Njena odluka je da veruje u sve vrste jednakosti. Njena sloboda je da bude vernica koja veruje pre svega u ljude. Njeno drugo ime je žudnja.
Zahvaljujemo: Tijani Jevtić, Stanimiru Drobnjakoviću, Tamari Bušković, Jeleni Ilić, Maši Gordić
Realizacija: Narodno pozorište Užice
Predstava se zbog autorskog koncepta izvodi u pozorišnom salonu za jednog gledaoca.
