Kako život

Rate this item

(7 votes)

Umalo nisam napisao, nadahnutu, punu hrabrosti i hvale, odu nastajućoj predstavi “Kako život”, po tekstu Nine Mitrović, ali…
Pogledao sam, duboko u ono što je ostalo od moje rastrzane rediteljske duše i video samo jednu vodilju, samo jedno svetlo sa svetionika koje me je i koje nas je (saradnike, glumce, tehnički ansambl), vodilo kroz pokušaj stvaranja predstave po ovom sjajnom tekstu - duboko umnom, punom emocija, iskrenosti, jednostavnosti i elegične nasmešenosti prema ljudskom biću u njegovom dugom, trećem, da ne kažem poznom trajanju… A to su bile i ostale napomene autorice Nine Mitrović, na samom početku teksta:

Napomene:
Svi likovi su svo vreme na sceni. Osim u trenucima kada više nisu fizički u prostoru staračkog doma. Kada i nisu u prvom planu, oni kroz male, svakodnevne radnje žive u pozadini. Likovi započinju prizor nezavisno o tome gde se u datom trenutku zateknu. Između prizora nema mrakova. Radnja teče kao i život – bez stajanja. Scenografija je jednostavna, njome se prostor naslućuje, a ne podcrtava. Dodatna se dimenzija postiže rasvetom i detaljima. Kostimi su realistični. Povišenih tonova gotovo da i nema. Emocije, koje likovi nose, na površinu izbijaju utišane. Izmenjuju se vedrina i melanhlija. Sentimentalnost je isključena. Trenuci koji prolaze su samo trenuci, velike pauze ne postoje. Pa ipak, likovi ne jure previše jer hteli mi, ne hteli – starost nas sve uspori. I tu je sve što ima da se kaže! Možda, ipak, mnogo ćemo se bolje razumeti, kada se sazna da smo se, a mislim na ceo ansambl Narodnog pozorišta Užice, već od pola priprema, pri svakom susretu, uvek pozdravljali i pitali sa: KAKO ŽIVOT?

Slavenko Saletović

Programska knjižica 01
Programska knjižica 02