U četvrtak 8. maja u 20 časova na velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice premijerno će biti izvedena predstava "Doviđenja u sledećem raju", Aleksandra Saše Lukača.

Režija: Aleksandar Saša Lukač
Koreografija i scenski pokret: Isidora Stanišić
Scenografija: Tamara Bušković
Kostimografija:Tatjana Jovanović
Muzika:Ignjat Milićević
Dizajn svetla:Aleksandar Rosić

Uloge:

Tata - Igor Borojević
Mama - Biljana Zdravković
Tetka - Ivana Pavićević
Deda - Goran Šmakić
Dete - Nevena Kovačević
Ujak - Dejan Maksimović
Darosava - Tijana Karaičić Radojičić
Jovo Sikirica - Hadži Nemanja Jovanović
Veselinka - Dragana Vranjanac

Izuzetno mi je drago što sam se vratio u Užice na poziv mog dugogodišnjeg saradnika, Nemanje Rankovića. Kada reditelj napiše svoj prvi komad (posle bezbroj adaptacija), potrebno mu je da radi sa timom koji ga poznaje i u koji ima potpuno poverenje. Takva je situacija i u mojoj saradnji sa odličnim Užičkim ansamblom.

Naravno, u pozorištu ništa nikada nije izvesno, pa tako ni uspeh bilo koje predstave. Ipak, u ovom slučaju, od samog početka proba prisutna je bila velika radost u radu. Deo te radosti dolazi i od deljenja iskustava ili osećanja na našu istoriju koja je mladim kolegama možda izmakla, ali su bez obzira na to proizvod ovog društva i mentaliteta. Ova komedija se prirodno hrani upravo tim mentalitetom, čiji je najspecifičniji deo neutaživa žudnja da se prevari sudbina, da se potpuno neopravdano preskoči jedan, dva ili više stepenika ka samoostvarenju ili preživljavanju.Taj sukob između realnih mogućnosti i nerealne ambicije je u centru komičnog poimanja sveta koje ova predstava istražuje.

Aleksandar Saša Lukač

O predstavi:

Predstava „Doviđenja u sledećem rajuˮ predstavlja gorku komediju o skromnoj srpskoj porodici koja, suočena s izazovima istorijskih događaja, neprekidno proživljava svoje egzistencijalne borbe. Po tekstu i u režiji Aleksandra Lukača, ova predstava evocira duh srpske komediografije dok istražuje teme preživljavanja, nepravde i ambicija koje oblikuju život običnih ljudi.
U savremenom pozorištu, gde se umetnost suočava s realnošću, predstava „Doviđenja u sledećem rajuˮ, inspirisana delom Bore Ćosića, predstavlja umetnički poduhvat koji istražuje kompleksnost ljudskih odnosa i porodične dinamike u kontekstu društvenih previranja. Režija Aleksandra Lukača donosi jedinstven pristup koji omogućava reinterpretaciju klasičnih tema i problematizovanje različitih perspektiva kroz prizmu savremenih vrednosti.
U svojoj suštini, Lukačev pristup ovoj temi naglašava vitalnost porodice u kontekstu promena. Iako je inspirisan Ćosićem, Lukač percepira i ispisuje druge aspekte narativa o porodičnom opstanku, koji su u osnovi svojstveni srpskoj dramaturgiji I kolektivnoj svesti. Upotreba likova kao simboličkog materijala omogućava istraživanje šireg skupa porodica koje su, kroz svoje specifične okolnosti, obeležene istorijskim prevratima.
Vremena su se promenila, a izazovi sa kojima se porodice suočavaju i dalje ukazuju na dečju jednostavnost i cinizam sveta oko njih. Tokom predstave gledaoci će svedočiti situacijama koje podsećaju na realnosti života u doba previranja nakon rata, te preispitivanju o identitetu i pripadnosti tokom perioda različitih društvenih promena. Lukač nas podseća da se humor i apsurd često prepliću u našoj stvarnosti.
Kroz likove i situacije prikazuje se kako se porodice, uprkos svojim nespretnostima, bore da održe harmoniju. Ova dinamika postaje utočište suprotnosti: sreća i tuga, nada i razočaranje, sve u jednom trenutku. Porodica, čije su nesreće često privremene I nestabilne poput „nemoćnog utopljenikaˮ, tako ostaje centralna tema, a našem junaku u predstavi pruža mogućnost da se suoči sa sklonošću da traži sreću čak i u najtežim okolnostima.
Lukač se u ovom tekstu u potpunosti oslobađa Ćosićevih reči, oslobađa i podiže diskusiju o identitetu porodice kroz postavljanje jedne nove priče koja se može transformisati dalje. Sam naslov „Doviđenja u sledećem rajuˮ simbolizuje putovanje protagonista ka boljoj verziji sebe i svog okruženja, a takođe čini kritiku društvenih normi koje često oskudevaju u produktivnosti i humanosti.
Zahvaljujući zdravom preispitivanju sopstvene umetničke vizije, kao i promene imena i situacija, nagoveštavaju se mnoge likovno arhetipske porodične grubosti i nade, što predstavi daje širi semantički spektar. Na ovom putu, autorska odgovornost prenosi se na reditelja i društvo, čime se osnažuje publika da preispita dela koja oblikuju njihovu stvarnost i ličnu prošlost. Tema ove predstave nije samo odraz jednog umetničkog izraza, već i neophodnost održive i optimistične priče o ljudima, njihovim nastojanjima, borbama i snovima. Lukačevo vođenje stvara platformu za dijalog I održavanje kritičkog promišljanja o našim sudbinama.
Radnja se odvija kroz burne periode, od nemačke okupacije preko oslobođenja do „vunenih vremenaˮ Informbiroa. U ovom kontekstu, članovi porodice se suočavaju s barem dva sloja izazova: ideološkog i egzistencijalnog. NJihovo snalaženje, koje pokreće nesvakidašnje projekte kako bi preživeli, ukazuje na univerzalnu potragu za pravdom u svetu gde često deluje da su njihove nesreće rezultat nesrećnog spleta okolnosti, a ne njihove inherentne nesposobnosti.
Predstava postavlja pitanje prioriteta – je li preživljavanje suštinska potreba ili je to dokazivanje da su nadmašeni unutarnjim i spoljnim preprekama? Dilema koja se provlači kroz naraciju daje povod za stvaranje komično-apsurdnih situacija koje često prevazilaze očekivanja i stvaraju nove komplikacije. U srpskoj dramaturgiji, kao i u pričama koje su inspirisane delima Dušana Kovačevića, Živojina Pavlovića ili Bore Ćosića, aplauz za humoreske konfrontacije sa realnošću dokazuje evidentno, ali I suštinsko.
„Doviđenja u sledećem rajuˮ zadržava istorijsku distancu dok unosi savremene motive, pokazujući da duh jednog naroda može prevazići uske istorijske okvire. Kroz humor, predstava postavlja razna pitanja o identitetu i društvenim normama u promenljivom svetu što pokazuje njihovu sposobnost prilagođavanja i inovativnosti u svetu koji ih okružuje.
Izazovi kroz koje likovi prolaze su esencijalni za razumevanje njihovih motivacija – na primer, povećana stopa snalažljivosti kao odgovora na društvene pritiske i izazove stvara komične situacije koje dopuštaju gledaocima da se smeju dok razmišljaju o ironiji i apsurdu situacija.
U ovoj predstavi reditelj Aleksandar Lukač igra ključnu ulogu u oblikovanju narativa i likova. Njegov pristup jača ideju da porodica, čak i u bezizlaznim situacijama, pokazuje izuzetnu otpornost. NJegova sposobnost da izdrži humor kao što je radost kroz patnju, pomaže u premošćavanju složenih emocija, čineći predstavu ne samo izazovom koji je neophodan da se shvati, već i prilikama za dijalog o stvaranju pobune u svetu prekomernih očekivanja. U svojoj analizi Lukač pokazuje kako prepoznavanje porodičnih vrednosti, ali i kritiku kolektiva, ipak, ne smemo zaboraviti na problematiku snalaženja uprkos istorijskim previranjima, što se ponovo obnavlja kroz ljudske sudbine, stvarajući „ultimatumˮ ličnog identiteta.
„Doviđenja u sledećem rajuˮ nije samo predstava o preživljavanju – to je umetnički poduhvat koji poziva publiku na razmišljanje o sopstvenom mestu u svetu i vrednostima koje svakodnevno okupiraju. Time se dokazuje da, iako su izazovi s kojima se suočavamo specifični za naše vreme, humana potreba za povezivanjem, razumevanjem i razmenom ostaje nepromenjena kroz vekove. Vraćajući se na srpsku komediografiju, predstava nudi izvanredno završen krug istraživanja ljudskih odnosa, nesreća i ambicija, pružajući tako inspiraciju za generacije koje dolaze da preispituju ne samo svoje nasleđe, već I budućnost kroz prizmu manifestacije likova koji opstaju u turbulencijama života.

dr um. Nemanja Ranković