Additional Info

• Premijera broj: 493
• Naslov: Umetnost i dokolica
• Autor: Stiv Tešić
• Režija: Nemanja Ranković
• Dramatizacija: Ksenija Radulović
• Scenografija: Mia David Zarić
• Kostimografija: Snežana Kovačević
• Muzika: Miroljub Aranđelović Rasinski
• Scenski pokret: Ferid Karajica
• Uloge:

   

  • Aleks - Slobodan Ljubičić
  • Lenor - Divna Marić
  • Marija - Biljana Zdravković
  • Majka - Bojana Zečević
  • Kćer - Ivana Pavićević
• Inscipijent: Milena Radomirović
• Sufler: Mileta Petrović
• Ostali:

   

  • Prevod: Jelena Veljković
  • Saradnik na predstavi: Nebojša Graca
• Sezona: 2006-07
• Datum premijere: 21.12.2006.
• Nagrade:

   

  - Davalac nagrade: 43. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić” u Kruševcu 12.maja 2007.godine
  - Naziv nagrade: Nagrada za najbolju predstavu u celini;
  - Dobitnik nagrade: NARODNO POZORIŠTE UŽICE
  - Naziv nagrade: Nagrada za najbolju režiju predstave
  - Dobitnik nagrade: NEMANJA RANKOVIĆ
  - Naziv nagrade: Nagrada za najbolju kostimografiju u predstavi
  - Dobitnik nagrade: SNEŽANA KOVAČEVIĆ
  - Naziv nagrade: Glumačka nagrada za ulogu Alekse u predstavi
  - Dobitnik nagrade: SLOBODAN LJUBIČIĆ
  - Naziv nagrade: Glumačka nagrada za ulogu kćeri u predstavi
  - Dobitnik nagrade: IVANA PAVIĆEVIĆ

  - Spoljni saradnici na predstavi (dobitnici nagrade)

  - Naziv nagrade: Nagrada za najbolju originalnu muziku u predstavi
  - Dobitnik nagrade: MIROLJUB ARANĐELOVIĆ RASINSKI
  - Naziv nagrade: Nagrada za najbolju scenografiju u predstavi
  - Dobitnik nagrade: MIA DAVID ZARIĆ.

  - Davalac nagrade: Međunarodni festival gllumca – Nikšić 2007.
  - Naziv nagrade: Gran pri za najbolju epizodnu ulogu, tumačeći lik kćeri Aleksa Čejnija
  - Dobitnik nagrade: IVANA PAVIĆEVIĆ

  - Davalac nagrade: Stručni žiri JoakimInterFesta 2008. koji je održan u Kragujevcu 15.oktobra 2008.godine
  - Naziv nagrade: Pohvalnica mladim glumcima za pokazan veliki dijapazon glumačkih mogućnosti.
  - Dobitnik nagrade: IVANA PAVIĆEVIĆ

• O predstavi:

   

  Aleks Čejni, kao da pravim pogledom sopstvenog života, bio je jedan od onih ljudi koji su svakog dana svog života apsolutno sigurni da će početi da žive svoj život već narednog dana.
  Stiv Tešić, Umetnost i dokolica
  Aleks Čejni i nije tako loš tip. On je tek jedan od onih koji vas stalno izbezumljuju ili povređuju, samo zato što ne uspevaju da budu drugačiji.
  Da može da bude drugačiji, i Aleks Čejni iskočio bi iz tog legendarnog Orijent Ekspresa koji tutnji, sa svim pogodnostima i udobnostima modernog života, zaronio bi u mrak i najzad počeo da živi svoj život. Ovako, Aleks Čejni putuje svetom u potrazi za novim komadom, u potrazi za onim što još može da nas uznemiri ili pogodi, jedva stigavši pri tom da se zapita postoji li išta još što i njega samog može da pogodi?
  Ovaj eminentni i nepotkupljivi dramski kritičar nikada nije bio zlurad, nikada nikome namerno nije naudio, nikada nekog svesno povredio: ni svoju ženu koju je tiho i pritajeno izluđivao sve dok nije otišla sa željom da se nikada ne vrati, ni svoju ćerku koja je odmaglila iz kuće i postala umetnica odustajanja od svega (pa na kraju – i od sopstvenog života), ni ostarele roditelje koje nije uspeo da poseti pre nego što su umrli, ni odanu služavku koja ga napušta i prepušta samome sebi – dakle, sopstvenim lutanjima, tlapnjama, intelektualističkim egzibicijama, rešavanju velikih pitanja ljudskog bivstvovanja, ali iznad svega – strahu i samoći.
  Koristeći tehniku blisku modelu drame u drami, autor Stiv Tešić u ovaj porodični komad implementira psihološka, socijalna i ontološka pitanja savremenog sveta na koja teško nalazimo odgovore. Šta je to što danas – u vremenu izgubljenih iluzija, u vremenu cinizma i otuđenja – još može da nas pogodi, šta nam uopšte deluje dramatično? Pratimo tragedije izražene u brojkama, slušamo o ovoliko ili onoliko hiljada mrtvih i unesrećenih, ležerno prelazimo preko „pitanja Kurda“ ili bilo koje slične teme koja vremenom izaziva samo zamor i dosadu, i pri tom bizarno, estetski samozadovoljno pronalazimo da u ovome svetu postoje skladne tragedije najvišeg reda. Izgubivši empatiju sa tragedijom drugog, odustavši od saosećanja sa tuđom patnjom, odustajemo i od sebe samih.
  Na drugoj strani, kako odnosi u životu najčešće nisu jednostrani, kako je u pitanju uvek relacija uzajamnosti, pisac nam ipak ne suprotstavlja Aleksa kao negativca u ogledalu drugih, to bi bilo isuviše jednostavno rešenje. Uostalom, bio bi to i donekle nepravedan pristup. Aleksova supruga odustaje od karijere glumice, ćerka je već šampion odustajanja u brojnim disciplinama, a njegovi roditelji su možda već bili odustali od sebe samih pristavši da žive u zajednici bez ljubavi.
  Zbog čega je tako teško napraviti makar jedan korak, otići i promeniti nešto, zbog čega druge tako često optužujemo za sopstvene promašaje?
  Aleks Čejni – možda za razliku od ostalih bliskih mu ljudi – tu je bar konsekvenktan i ne okrivljuje druge: ako ništa, naše poštovanje taj hladnokrvni i opsednuti intelektualac zavređuje onda kad a na kraju pravi saldo svoga života i hrabro prizna da nikada nije uspeo da iskoči iz zatutnjalog Orijent Ekspresa u kojem je – uzgred – imao sve osim onoga što mu je uistinu bilo potrebno. A kada poželi da iskoči, pošteno naglasi da ne bi iskočio iz bilo kakvog altruističkog razloga, da pomaže onima kojima je pomoć potrebna, nego pre svega zbog sebe samog: naprosto zato da – koliko od sutra – počne da živi. I svestan je da sutra nikad ne dolazi.
  Ksenija Radulović