Predstave na velikoj sceni

DRAMATURŠKA EKSPLIKACIJA

Komad “Nevidljivi ljudi” bavi se različitim oblicima eskapizma. Kod Oskara to je beg od realnosti braka koji se urušio i ljubavi koja je izneverila očekivanja, kod Relje, koji se u poslu lekara stalno suočava sa smrću i patnjom, to je beg u alkoholizam, kod Darka beg iz zemlje u emigraciju... Kod Anite, beg od same sebe i sveta koji je okružuje.

Zašto danas čitati Milutina Uskokovića i postavljati ga na scenu NP u Užicu?

Ako je to samo zato što je rođen u Užicu 1884. godine i tu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, onda u njegovom delu ne vidimo ništa više od obične bigrafske činjenice i površno shvaćene zavičajnosti. U tom slučaju dovoljna je bista koju niko ne primećuje i sokače u kome je tabla na mestu nekadašnje kuće Uskokovića nevidljiva medju izvodima rashladnih uređaja. To je mera našeg odnosa prema zavičajnom piscu.

Branko Ćopić je jedan od pisaca koji su obeležili brojna detinjstva naših ljudi, čovek čije likove i knjige volimo, i voleli smo, celog života. Od Nikoletine Bursaća do Bašte sljezove boje, Ćopić nas je pratio tokom odrastanja, i kasnije. Dosta toga je i dramatizovano, za pozorište i za film. Ali manje je poznato da je Ćopić pisao i drame, u kojima nailazimo na sve ono što postoji u njegovim knjigama i po čemu ga pamtimo. Jedna od tih drama je i ova koju smo sada postavili u Užičkom pozorištu - Odumiranje međeda.

Za mene je "Smećarnik" priča o "matricama" koje postoje iza svih "formi" kroz koje se naša stvarnost odigrava, tobože menja, raspada u "haosu" ili se pak smiruje u nekakvom prividu reda...istorija ima svoj tok, naše društvo prolazi kroz mnogobrojne krize u procesu napredovanja, demokratizacije, približavanja civilizovanom svetu...ali kakav god da je tok naše istorije određeni scenariji se ponavljaju....naš mentalitet ima sklonost prema specifičnim "modusima" kako će se peoblemi rešavati, prevazilaziti ili pak dodatno generisati...te "matrice" ne menjaju se kakva god da je ideologija na vlasti u Srbiji.

Komad je napisan kao kritika plemstva i njegovih mahinacija, ali je, istovremeno, i odraz tipičnih ljudskih osećanja i ponašanja (ljubav, moć, dužnost)... Upravo taj segment o ljudskim osećanjima i racionalnom principu spoznaje, inspirisali su me da se uhvatim u "koštac" sa Šilerovim komadom. Kako moju pozorišnu pažnju privlače teme o porodici i emotivnoj strukturi porodičnih odnosa, akcenat u komadu je na nemogućoj ljubavi dvoje mladih koji, po ka zna koji put u svetskoj literaturi, bivaju koleterarna šteta "velikih odluka".

"Skučeni vidici i siromaštvo duha bitno obeležavaju naše društvo. Osećanje promašenosti i prikaraćenosti proizvodi u ljudima zlobu i okrutnost ili infantilnu idealizaciju. Ako u Simovićevom komadu potražimo ogledalo naše današnjice, suočićemo se sa tragikomičnom slikom nas samih kao i ljudi koji su gotovo u potpunosti izgubili osećaj za lepo i dobro u sebi i u drugome, i sveli se na uživanje u patnji."

Teško je pred vaše gledanje „Narodnog poslanika“, Branislava Nušića u izvodjenju ansambla Narodnog pozorišta Užice, odoleti obećanju da ćete videti dobru predstavu.
O punom pogotku stavljanja na repertoar dramskog teksta najboljeg srpskog komediografa ne bi trebalo da se troše reči.

Koristeći tehniku blisku modelu drame u drami, autor Stiv Tešić u ovaj porodični komad implementira psihološka, socijalna i ontološka pitanja savremenog sveta na koja teško nalazimo odgovore. Šta je to što danas – u vremenu izgubljenih iluzija, u vremenu cinizma i otuđenja – još može da nas pogodi, šta nam uopšte deluje dramatično? Pratimo tragedije izražene u brojkama, slušamo o ovoliko ili onoliko hiljada mrtvih i unesrećenih, ležerno prelazimo preko „pitanja Kurda“ ili bilo koje slične teme koja vremenom izaziva samo zamor i dosadu, i pri tom bizarno, estetski samozadovoljno pronalazimo da u ovome svetu postoje skladne tragedije najvišeg reda. Izgubivši empatiju sa tragedijom drugog, odustavši od saosećanja sa tuđom patnjom, odustajemo i od sebe samih.

Predstava Došljaci plod je višemesečnog istraživanja ekipe brojnih saradnika, različitih generacija i umetničkih opredeljenja, iz koga su nastala dva autohtona scenaska dela  koja su ponajviše povezana našom željom da odgovorimo na neka pitanja koja postavlja delo Milutina Uskokovića. Ulični performans Došljak i predstava Došljaci naše su kolektivno razmišljanje vezano i za teme uskokovićevog romana i za mogućnosti njegove savremene interpretacije.